Još od vremena kada smo bili mali, često su nam govorili stvari poput ,,Nemoj plakati’’ ili ,,Nema razloga da budeš tužan’’. Ovakve poruke bi mogle biti različite od kulture do kulture; međutim, poruka je ista i sasvim jasna: svi smo učeni da pošto-poto izbegavamo neprijatne emocije. S tim u vezi, za mnoge od nas je prvi poriv da, kada se one jave, biramo različite strategije izbegavanja. To su često beg u alkohol, drogu, hranu, posao, seks ili u neka druga samoodmažuća ponašanja. Jednom rečju, sve ono što nam može pomoći da izbegnemo bavljenje uzrokom problema.
Međutim, daleko je zdravije i korisnije biti u kontaktu sa svojim bolom i patnjom, nego pokušavati da ih isključimo, ne osetimo ili utrnemo.
Evo ukratko tri razloga zašto je važno da osvestimo i iskusimo baš te negativne emocije koje su neizostavni deo života.
1. Pokušaj da isključimo ili izbegnemo negativne emocije umanjuje mogućnost da u potpunosti doživimo i one pozitivne, poput sreće i radosti
Činjenica je da ne možemo selektivno isključivati emocije. Biranje samoodmažućih ponašanja u nameri da izbegnemo negativna osećanja ne može se raditi parcijalno, što znači da nas ista ta ponašanja jednako mogu ometati u tome da osećamo pozitivne emocije.
Mogli bismo se poslužiti metaforom i osećanja posmatrati kao morske talase. Dolaze i odlaze, rastu i nestaju. Nijedno osećanje nije trajno i svako od njih ima svoj početak, tok i kraj. Tuga i bes koje smo pomenuli su zapravo neophodna i pomažuća ljudska iskustva bez kojih ne bismo opstali. Osim toga, sva naša osećanja su zapravo dar, važna informacija za nas i pomažu nam da radimo na sebi i rastemo.
2. Borba ili izbegavanje osećanja često vode u još veću patnju
Pokušaji da se borimo protiv emocija izazivaju još veći bol. Korišćenje samoodmažućih ponašanja sa idejom da izbegnemo ili ne osetimo negativna i bolna osećanja je jednako kao kada bismo stavili hanzaplast na otvorenu ranu. Može nam se činiti da ćemo se osećati bolje, ali ovakva ponašanja ne popravljaju niti rešavaju problem koji zbilja postoji. I ne samo to: biranje takvih ponašanja i strategija koje nam se čine funkcionalnim a to zapravo nisu dovodi do toga da se dugoročno osećamo gore.
Daleko konstruktivnija strategija od potiskivanja osećanja je da pokušamo da ih osvestimo i sa punom pažnjom posmatramo. Da pokušamo da primetimo kakve su i gde ih u našem telu osećamo. Potom da pokušamo da zauzmemo otvoren i radoznao, a ne osuđujuć i procenjivački stav. Emocije koje se javljaju često nose vrlo važnu poruku za nas i na to je neophodno obratiti pažnju.
Zamislite da vaš prijatelj piše knjigu i kod vas se javi zavist. Ako na trenutak radoznalo zastanete i upitate se šta bi takva emocija mogla da vam kaže, možda otkrijete da takođe imate strastvenu želju za pisanjem.
Ili, na primer, ako osećate bes i ozlojeđenost prema partneru. Ovakva osećanja se često javljaju kao posledica doživljaja da nekome nismo važni, da ne poštuje naše granice ili kao pokazatelj da neefikasno razgovaramo o svojim potrebama. Ukoliko to spoznamo, onda nam zapravo ove negativne emocije pomažu da rešimo problem.
3. Svesnost, obrada i iskustvo negativnih emocija su neodvojiv i važan deo smislenog i ispunjenog života
Ljudi koji u iskustvu imaju probleme i teškoće poput zavisnosti, poremećaja ishrane ili onih koji strahovito mnogo rade bi nam iz iskustva mogli reći da je konstantan beg od negativnih emocija užasno iscrpljujuć. Kada smo fokusirani na to da eliminišemo ili izbegnemo takva osećanja neadekvatnim strategijama u domenu ponašanja takođe umanjujemo mogućnost da živimo smislen i ispunjen život. Bol, frustracija, povređenost, tuga, bes i druge emocije su sastavni, prirodni deo ljudskog iskustva. Kada pokušavamo da ih potisnemo, nemamo mogućnost da napredujemo ni na koji način. Da bismo u potpunosti živeli svoj život, neophodno je da dopustimo da osetimo kako prijatne, tako i neprijatne emocije. Jednako kako dopuštamo sebi da sijamo od radosti ili da je celo naše biće ispunjeno zahvalnošću i ljubavlju u nekom trenutku, tako i u nekom drugom dozvolimo sebi da se razočaramo, da nas boli i da zbilja pustimo da osetimo sve to i budemo prisutni kada se dešava.
Kako bismo bili u mogućnosti da osvestimo i osetimo sopstvene emocije, odnosno dozvolimo im da budu deo našeg iskustva, najvažnija je praksa saosećanja prema samome sebi. To bi podrazumevalo da tretiramo sebe na način na koji bismo to radili sa nekim ko nam je izuzetno važan, ko je tužan ili prolazi kroz iskustvo patnje. Drugačije rečeno, zaslužujemo ljubaznost i saosećanje, jednako kao i drugi ljudi. Kinjiti i osuđivati sebe zato što osećamo tugu, anksioznost ili strah zapravo čini da se osećamo još gore. Umesto toga, konstruktivnije je naučiti kako budemo nežni i saosećajni prema sebi.
Dopuštajući da osećamo emocije i bivamo ranjivi pred nekim od poverenja je zapravo odraz hrabrosti, ne slabosti. Naposletku, proces isceljenja i mogućnosti da nastavimo dalje i prevaziđemo bolna iskustva podrazumeva da sebi najpre dozvolimo da osećamo. Ovo možemo raditi na različite načine, koji su zdravi i funkcionalni, a svojstveni samo nama. Možemo pisati, praviti i kreirati, razgovarati sa nekim, trenirati. Naravno, nekada nećemo biti u mogućnosti da omogućimo sebi da se bavimo svojim emocijama ili priuštimo ovakva ponašanja, ukoliko smo, recimo, na poslu ili na nekom drugom mestu okruženi velikim brojem ljudi. Tada bismo mogli birati neku drugu, privremenu strategiju, kao što je preuzmeravanje pažnje. Ipak, kako ovo nije dugoročno održiva strategija, kasnije, to jest kada smo u mogućnosti, važno je da damo sebi priliku da budemo u kontaktu sa sobom i osetimo sve ono što se pojavljuje u našem iskustvu, odnosno prigrlimo i tretiramo sebe sa pažnjom i brigom.
Autor: Jennifer Rollin
Izvor: Psychology Today
Prevod i adaptacija: Jelena Jung