Zastani sada na momenat i zaviri u sebe. Za koga sve imaš nerazumevanje, osuđivanje? Prema kome si sve grub u toku samo jednog dana..?
Ako nas nešto naše pomagačke fotelje uče sve ove godine, to je da nikada ne znamo šta sve ljudi imaju u iskustvu. Šta sve mi ljudi, nosimo u dan. Na posao, u radnju, za sto dok ručamo sa porodicom, ako je imamo. Na trening, u autobus… koje gubitke, bolesti, teškoće… kakva sve iskustva od kada smo mali, pa sve do momenta u kome smo sada.
Zamisli kada bi to bila tvoja perspektiva iz koje započinješ svaki svoj dan. Perspektiva iz koje posmatraš svoje najbliže, svoje prijatelje, komšije, prolaznike…
Da li bi tada bilo mesta za osuđivanje? Ili pak za duboko razumevanje za nas ljude i svu ljudsku patnju u kojoj se katkad nalazimo?
Saosećanje će spasiti svet.