Šta ako, šta ako, šta ako?! Pitanje koje sam postavila hiljadu puta, a da nisam ni registrovala. Čak i kada sam bila manja, u stresnim situacijama bih se uznemirila i neke stvari ponavljala više puta po nekom šablonu dok ih ne odradim na „ispravan“ način. To pitanje koje se palilo kao šibica i nakon svog dogorjevanja ugasilo, javljalo se povremeno.
Sve je to bilo podnošljivo dok nakon par loših situacija sa kojima sam se tada dobro nosila, na mojoj drugoj godini fakulteta nije dovelo do intenzivnog i svakodnevnog postavljanje tog pitanja. Strepnja od toga šta će se desiti ako ne ostavim kompjuter kako treba, šta ako ne zgazim gdje treba, šta ako ne obrišem punjač prije i posle korišćenja, šta ako nedovoljno operem ruke, ne složim veš kako treba, … Pa ponavljanje svih radnji dok ne odradim kako treba, a onda i prikrivanja od drugih pa i sebe da to radim.
U tom periodu kroz priču sa sestrom, a potom i sa roditeljima pretpostavljala sam da imam OKP (opsesivno kompulsivni poremećaj) i odlučila da pronađem terapeuta koji će mi pomoći da prevaziđem ove poteškoće. Međutim, vrijeme se izvlačilo i ja nisam odmah krenula u potragu za terapeutom sve dok u jednom trenutku moje pitanje „šta ako“ i radnje koje sam ponavljala nisu ispunjavali 90% moga dana. Tada je to bilo neizdrživo i krenula sam u potragu.
Na internetu sam našla centar za psihoterapiju i listu terapeuta. Odabrala sam jedog čiji tekst o radu sa klijentima mi se najviše dopao, pozvala i zakazala svoju prvu terapiju. Dok sam išla sa mamom ka centru zamišljala sam kao će izgledati moj prvi razgovor, hoće li mi to pomoći, kako će mi pomoći… Sjela sam u sobu i naspram mene se našla jedna meni nepoznata osoba kojoj ja sada treba da ispričam sve moje najveće tajne i strahove. Ali sam imala sreću da je baš ta osoba preko puta mene prošla kroz nešto slično i zna kako to izgleda, pronašla sam dobrog terapeuta.
Na prvoj seansi potvrđujem svoje pretpostavke o OKP-u i bivam upoznata sa tim da to svakako neće samo od sebe i skroz „ispariti“, već da trebam uložiti truda i dati vremena da naučim neke mehanizme kako se nositi i prihvatiti svoju anksioznu prirodu. Zato sam došla tu da poboljšam svoj svakodnevni način života. Dodatno me ohrabrilo to da je kroz tu istu sobu prošlo dosta ljudi sa drugim ili istim (sličnim) problemima kao i ja i da su nakon nekog vremena izašli zadovoljni.
Nakon prve seanse krenula sam jednom sedmično da idem na seanse i pričam o svemu što mi se dešava i učim kako da prihvatim sebe. Neću reći da su ruže odmah cvijetale, ali mi je bilo lakše kada imam nekoga stručnog ko sve moje muke razumije.
Sijećam se dugih noći kada sam po nekoliko puta pokušala da odem na spavanje, pa bih ponovo ustajala jer to nije bio ispravan način i tako više puta. Jer je u mojoj glavi bilo da ako ne legnem u krevet na ispravan način desiće se nešto loše. Nekada je to izgledalo viječno, krenem na spavanje u pola 12, a legnem „kako treba“ tek u 2:20h. Te noćne borbe i preznojavanja su jedan od najtežih iskustava, naravno nisu i jedina koje su mi ostale u sjećanju. Bilo je dosta prenaglašenih strahova koja su mi se vrtila po glavi: bube, bakterije, bolest, smrt… Ali sam kroz seanse naučila kako da reagujem na moja pitanja: „Šta ako ne odradim ovo na pravi način“, „Šta ako sam bolesna“…
Smatram da, pored podrške, u mom slučaju je bilo važno da me neko prodrma i stavi mi do znanja da se moram trznuti i boriti. Da samim odlaskom kod terapeuta neću riješiti nista ako ne primjenim te savijete koje dobijem od terapeuta. Jer terapeut je tu da mi kaže kako da se izborim, da me razumije, pruži mi saznanja o OKP-u, upozna sa onim što mogu da očekujem, da primjere o sličnim situacijama… ali ja sam ta koja mora to da usvoji i primjeni u životu.
Kada sam počela primjenjivati ono što sam naučila, postajalo je bolje. Naravno, bilo je perioda i da stagniram i da moj strah raste kao prije pa da pomislim: „Opet ja po starom“, ali tu je bio moj terapeut koji bi mi rekao da je normalno da osciliram i ohrabrio me da ne posustajem.
Vremenom sam naučila da se nosim i živim sa OKP-om i anksioznošću tako da mi ne narušavaju svakodnevnicu. Danas ih vidim kao nešto što mi je u jednom periodu života crpilo dosta snage, ali takođe i pružilo priliku da danas živim bolje i da poštujem neke „male“ stvari.