Ljudi dolaze na psihoterapiju zato što žele da se osećaju bolje. Značajan deo terapeutovih veština da pomogne klijentu da se oseća bolje, leži u tome da zauzme saosećajni stav, pun ljubavi. Ovakva postavka stvari kreće od toga da terapeut razume da je potrebno mnogo hrabrosti za osobu da dođe kod njega, kao i da se oseća privilegovanim zbog velikog poverenja koje mu klijent ukazuje. U ovom tesktu će biti reči o tome kako je od najvećeg značaja ljubav koju imamo za klijente i zbog čega je to važno.
Duboka vera da je svaki čovek u svojoj biti divan i ranjiv, te saosećanje za čoveka i njegova često teška životna iskustva, razumevanje da su ga kao takva oblikovala i imala uticaj na to kakav je, kao i uvažavanje ranjivosti svih nas ljudi – jeste integralni deo pomaganja. Ljudi su ranjivi na povrede drugih ljudi. Usled preuranjenih gubitaka ili kada su u kontaktu sa drugima, sa porodicama, kolegama čak i društvom u kome odrastaju i žive, a koji su puni besa, kriticizma, emocionalno su distancirani ili hladni, skoro je izvesno da će početi da internalizuju ovakva iskustva i da razvijaju pripadajuće psihološke simptome.
Deca su posebno ranjiva na pomenuta iskustva, s obzirom na njihove ograničene kapacitete i nemogućnost da se sa tim adekvatno izbore. Nemaju još uvek dovoljno resursa, te prihvataju i usvajaju poruke koje su duboko povređujuće. Kada smo povređeni, lako poverujemo u negativne stvari o nama samima (,,Bespomoćan sam’’, ,,Moj život je promašen’’, ,,Ne vredim dovoljno’’), ili o drugim ljudima (,,Ljudi će me povrediti ukoliko se otvorim i verujem im’’, ,,Nikome nije stalo do mene, niti će ikad’’). Ovakva uverenja često su praćena osećanjima anksioznosti, besa, stida. Ovakva iskustva nam dugoročno otežavaju da se povežemo sa drugim ljudima i često intenziviraju negativna uverenja u vezi sa sobom ili drugima.
Psihoterapija na prvom mestu pomaže ljudima da razbiju ove negativne obrasce tako što im omogućava novo, regenerativno i osnažujuće iskustvo sa terapeutom. Kada terapeut pristupa klijentu verujući u njegovu dobrotu, u njegove resurse, vremenom osoba i sama počinje da veruje u to, internalizuje ovakvo novo iskustvo, što menja bazične postavke o sebi, drugima i svetu. Terapeutova saosećajnost i bezuslovno prihvatanje za klijente sa kojima radi takođe dugoročno doprinose celokupnoj promeni.
Ljudi su, razumljivo, zabrinuti u vezi sa tim da bi ih terapeut mogao osuđivati kada dođu na terapiju. Mogu biti uplašeni da će ih terapeut primoravati na neke promene ili da će osuđivati neke izbore koje prave. Pre nego što bi terapeut kritikovao ili krivio klijenta zbog toga kako se oseća ili ponaša, saosećajni terapeut će pomoći osobi da shvati kako uvek radimo najbolje što umemo u datim trenucima, imajući iskustvo kakvo imamo i šta nas je upravo ono kao takvo do sada naučilo. Osim toga, nije terapeut mera za klijenta, niti je njegov sistem vrednosti mera za bilo koga drugog. Takođe, terapeut pomaže klijentu da usvoji novu perspektivu, koja će mu biti korisnija dugoročno i koja će mu pomoći da se oseća bolje. Imajući saosećanje za klijenta, pomaže mu da manje krivi sebe, odnosno da nauči da voli i prihvati sebe, ali i druge. Ovo takođe otvara prostor za nove i adekvatnije korake u cilju promene, odnosno dugoročno kvalitetnije promene u životu.
Strpljenje i Skromnost
Terapija je suštinski, na više načina, vrlo izazovna. Uobičajeno da će u dugotrajnijem terapijskom procesu biti momenata kada će se klijent osećati zaglavljenim, kao i to da će se osećati razočaranim ili čak ljutim na svog terapeuta. Ukoliko terapeut pokušava da primora ili na silu proba da motiviše klijenta na promenu pre nego što je on spreman, ili ukoliko se terapeut zbog toga oseti ugroženo, te na klijentovo razočarenje reaguje defanzivno, ovakvi momenti mogu biti vrlo destruktivni i narušiti poverenje, dinamiku odnosa i ugroziti terapijski proces.
Pre nego što bismo kao terapeuti krivili ili osuđivali osobu koja se zaglavila ili se oseća razočarano, pre trebalo da polazimo iz pozicije ljubavi i razumevanja i prepoznamo svoje propuste, svoj deo odgovornosti za doprinos koji može dovesti do nezadovoljstva osobe. Osim toga, takođe je važno pomoći klijentu da osvesti svoj udeo koji ima u svemu tome. Ovakvi trenuci imaju potencijal da izgrade poverenje, kao i da učvrste samorazumevanje, a ne da ponovo aktiviraju pređašnja bolna iskustva koje je osoba imala. Mnogi su osećali sramotu ili su bili odbacivani kada su iskazivali negativna osećanja drugima ili u vezi sa drugima, te bi ovo moglo biti duboko značajno iskustvo za njih: da imaju terapeuta koji ne radi ništa slično, već im sa strpljenjem i na brižan način pomaže da razumeju patnju i bol.
Važno je imati na umu da, kako ljudi mogu biti duboko povređeni u odnosima sa drugim ljudima, tako mogu da se iscele. Terapija nije samo skup tehnika ili znanja, već je to specifična vrsta odnosa koji je orijentisan na pomaganje ljudima da zacele najpre svoja bolna ili traumatska iskustva.
Internalizovano osećanje da smo bezuslovno prihvaćeni i voljeni od strane terapeuta može drastično promeniti kako osoba doživljava svet. Pored toga što se mučni simptomi smanjuju, drugi ljudi koji su se nekada činili kao pretnja, mogu postati izvor za ponovno i kvalitetnije povezivanje, kao što se sveukupna budućnost može činiti svetlijom, a život smislenijim.
Velikodušnost, ljubaznost i saosećanje cvetaju u onima koji su se osećali voljenima i prihvaćenima, i oni kao takvi su upravo pokretači toga u drugima. Naposletku, mnogi terapeuti su prvobitno imali ovakva isceljujuća iskustva od strane drugih ljudi u svojim ličnim radovima i uviđaju da je ovo privilegija ili dar, i da je dragoceno da im neko veruje. Jedna od najlepših stvari je da imaju mogućnost da svoj dar prenose na druge i na taj način omogućavaju duboke, korenite promene u drugom biću.
Izvor: GoodTherapy
Prevod i adaptacija: Jelena Jung