Retki su pojedinci koji se tokom života, u nekoj životnoj fazi, nisu suočili sa nekom vrstom gubitka, kao što su gubitak važnog odnosa – raskid veze, razvod braka, udaljavanje sa prijateljima, preseljenje, gubitak posla, gubitak finansijske sigurnosti, zdravlja (lično zdravlje ili bliskih članova porodice, prijatelja), traumatskim iskustvim i materijalnim gubicima (krađa, napad, uništavanje imovine što dovodi do gubitka poverenja i dostojanstva), i najtežim od svih gubitaka – gubitkom usled smrti člana porodice, odnosno prijatelja ili poznanika.
I pored opštih karakteristika koje se mogu manje ili više prepoznati u psihološkim reakcijama na gubitak, individualne reakcije na različite vrste gubitaka su različite.
U ovom članku se razmatra najteži od svih gubitaka – nepromenljiv, nenadoknadiv i bezuslovan gubitak osobe i odnosa zbog smrti (gubitak deteta, partnera, supružnika, roditelja, članova porodice, prijatelja, kolega). Gubici zbog smrtnog ishoda obično postaju takozvani „markeri“ životnog toka (pojedinca i porodice) koji obeležavaju i na jedan, u početku procesa tugovanja nevidljiv način (pre)usmeravaju životni tok. Na primer, gubitak jednog roditelja ili oba roditelja u ranom detinjstvu ima uticaj na budući životni tok deteta i sigurno može da ostavi različite posledice na dalji razvoj (psihološki, socijalni, i tako dalje). Gubitak deteta takođe predstavlja veoma stresan životni događaj koji neretko prelazi u životnu krizu pojedinaca i celih porodica i ostavlja ozbiljne dugoročne posledice na mentalno zdravlje roditelja, braće i sestara, baka i deka….
Tuga i žalost uz plakanje i oplakivanje su očekivane i uobičajene reakcije na gubitak, a tugovanje je složen psihološki (ne samo psihološki nego i telesni, socijalni, duhovni) proces koji se dešava posle gubitka i čije trajanje, kao i intenzitet su individualni.
Na tok, dužinu trajanja i ishod procesa tugovanja može da utiče mnogo faktora: koga smo izgubili, kada to jest u kojoj fazi našeg životnog ciklusa i životnog ciklusa preminule osobe, kakav je odnos bio sa preminulom osobom (blizak, konfliktan, i konfliktan i blizak, distanciran), na koji način i koje su okolnosti smrti – iznenada (nesrećan slučaj) ili iznenadni fatalni srčani ili moždani udar ili gubitak zbog kraće ili duže bolesti, zbog suicida ili ubistva, da li smo imali prilike da se oprostimo sa preminulom osobom ili ne.
Proces tugovanja može da bude veoma intenzivan i da se manifestuje na različite načine. Neko tuguje manifestno pokazujući bol, a neko se povlači i u sebi tuguje i plače; neko počne da tuguje tek nekoliko nedelja ili meseci nakon gubitka jer ne može da prihvati činjenicu gubitka, neko zameni osećanja tuge suprotnim osećanjima, neko izbegava suočavanje sa osećanjima….
Intenzivnost procesa tugovanja se ogleda kroz čitav spektar emotivnih, telesnih, mentalnih i reakcija na nivou ponašanja.
Najčešće emotivne reakcije na gubitak: tuga, žalost, bes i ljutnja, bespomoćnost, krivica, osećanje praznine, griža savesti, teskoba.
Telesne reakcije na gubitak: grč u želudcu, „stezanje” u grudima i u grlu, teškoće sa disanjem, preosetljivost na buku, umor, mišićna slabost i nedostatak energije za svakodnevne obaveze, problemi sa spavanjem (kod nekoga nesanica, a kod nekoga prekomerno spavanje).
Mentalne reakcije na gubitak: stalno razmišljanje o preminuloj osobi, nametljiva (pri)sećanja, teškoće sa koncentracijom i usmeravanjem pažnje na konkretne sadržaje, kao i problemi sa pamćenjem.
Ponašanje: promene apetita i sna, povlačenje od ljudi, učestalo plakanje, agresija prema sebi i drugima, odlazak na mesta koja podsećaju na umrlu osobu, čuvanje predmeta umrle osobe i tome slično.
Stručna psihološka podrška – kako u individualnom, tako i u radu sa porodicom – u procesu tugovanja može značajno da pomogne pažljivim slušanjem, razumevanjem i usmerenim intervencijama u procesu prihvatanja realnosti gubitka, suočavanju sa različitim osećanjima i reakcijama, u proradi različitih aspekata odnosa sa preminulom osobom, u nalaženju smisla u budućem životu bez preminule osobe i osnaživanju za buduće izbore i izazove života.
Autor: dr sci Tamara Klikovac