Terapija prihvatanjem i posvećenošću već u svom nazivu sadrži suštinsku poruku: prihvati ono što je izvan tvoje lične kontrole i posveti se onim akcijama koje unapređuju i obogaćuju tvoj život.
Cilj ACT-a je živeti onakav život koji je bogat, ispunjen, smislen, dok smo u mogućnosti da prihvatimo bol koji će nužno nekada ići uz to.
Većina terapijskih modela su ekstremno fokusirani na redukciju simptoma i pretpostavka od koje se polazi je ta da je klijentima neophodno da prevaziđu simptome kako bi vodili kvalitetniji život. ACT polazi od radikalno drugačije postavke stvari: da su normalni psihološki procesi svakoga od nas takvi da će nas naš um pre ili kasnije odvesti u patnju (pretpostavka je da je koren ovakve patnje zapravo jezik kojim se služimo). Osim toga, kvalitet života zavisi najpre od posvećenih, vrednostima vođenih akcija i da je ovo moguće bez obzira na postojanje simptoma, ukoliko smo ih u potpunosti svesni i ukoliko im se ne opiremo i ne izbegavamo. Ljudi su skloni da se „zalepe” za sadržaje svog uma i izbegavaju bilo kakvu neprijatnost koju imaju u iskustvu (i to su „normalni procesi normalnog uma”), te zato često kažemo da smo mi ili naši klijenti zaglavljeni, a ne bolesni ili oštećeni. ACT model je optimističan, jer upravo pretpostavlja da, čak i u strahovitom bolu ili patnji koje čovek može da ima u iskustvu, postoji mogućnost da pronađe smisao, svrhu i vitalnost.
Prihvatanje
Terapija prihvatanjem i posvećenošću (ACT) pripada takozvanom trećem talasu bihejvioralnih terapija, zajedno sa dijalektičkom bihejvioralnom terapijom (DBT), Terapijom usmerenom na saosećanje (CFT), Kognitivnom terapijom zasnovanoj na punoj svesnosti (MBCT) i nekoliko drugih. Ove terapije u psihologiju uvode punu svesnost i prihvatanje kao važne koncepte u tretmanima koji su orijentisani na promene u ponašanju. Njeno poreklo dakle, kako neki veruju, ne leži u tradicionalnim kognitivno-bihejvioralnim terapijama, već pre u Skinerovom radikalnom bihejviorizmu (koji je smatrao da sve što se dešava jeste zapravo ponašanje – čak i misli, osećanja, sećanja spadaju u ponašanja, koja mogu biti javna ili privatna).
Važno je pomenuti da je ACT zasnovan na RFT (Relational Frame Theory), koji je potkrepljen brojnim istraživanjima na temu povezanosti ljudskog jezika i kognicija. RFT sugeriše da racionalne veštine koje koristi ljudski um da bi rešio probleme, nisu efikasne u tome da ljudima mogu pomoći da se nose sa psihološkom patnjom. Kako se u ACT-u često koriste metafore, u ovom kontekstu bi se moglo reći da je ACT kao veština vožnje kola, dok je RFT znanje o tome kako motor radi.
Već u ranim radovima, upravo su Stiven Hejs i njegovi učenici istraživali značaj jezika u kliničkim uslovima, obraćajući pažnju na verbalne sadržaje i s tim u vezi manifestovano ponašanje. Rana saznanja u vezi sa tim, te i sam odnos prema problematičnim sadržajima, prkose svim kognitivno-bihejvioralnim terapijama. Naime, razvijen je potpuno novi protokol i osnovna ideja je da klijenti imaju mogućnost da se „distanciraju” od svojih uverenja, misli ili emocija, umesto da se njima bave, da ih preispituju, jer zapravo svaki pokušaj kontrole misli ili emocija često biva kontraproduktivan. Neretko se dešava da ovakve strategije pokušaja kontrole ili pak izbegavanja neprijatnih sadržaja dovode do toga da problemi klijenata bivaju još veći. Upravo izbegavanje, kako se tvrdi, dodatno intenzivira ljudsku patnju. Dakle, dotadašnje postavke da je nekakvo ponašanje posledica određenih spornih uverenja ili emocija i da je, kako bismo promenili ponašanje, neophodno kontrolisati upravo ove procese koji su osnovi nekontralibilni, predstavljaju same po sebi problem i one će kao takve, moguće, dugoročno voditi u još veću emocionalnu patnju.
Neminovnost patnje
Pomenuvši upravo značaj jezika, osnovna ideja ACT-a je da nas složeni kognitivni procesi vode u psihološku patnju, koja je najpre izazvana misaonim procesima i jezikom kojim se koristimo. Dakle, naš um će nas prirodnim i normalnim procesima razmišljanja, procenjivanja, analize, osuđivanja pre ili kasnije odvesti u patnju. Mogućnost da stvari imenujemo na različite načine, da zamišljamo, da se sećamo, da razmišljamo o prošlosti ili budućnosti, interpretiramo realnost na najrazličitije načine je svakako nekada korisno, ali sa druge strane, upravo takvi procesi će nas odvesti u emocionalnu patnju. Ljudi su skloni da izbegavaju bilo kakvu neprijatnost koju imaju u iskustvu, bilo da je ona u spoljašnjem svetu, bilo da je ona unutar nas. Ukoliko je ona u spoljašnjem svetu, mi lako možemo osmisliti strategije i birati ponašanja kojima ćemo doći do razrešenja problema. Sa druge strane, ukoliko je neprijatnost unutar nas, te iste strategije pokušaja kontrole ili izbegavanja će nas po pravilu odvesti u još veću patnju. Upravo zaglavljenost u misaone procese, sa pokušajem izbegavanja neprijatnosti ili pokušajem kontrole unutrašnjih procesa koji su zapravo po prirodi nekontrolabilni, vrlo verovatno će rezultirati neadekvatnim izborom ponašanja. Ukoliko nam takve strategije čak i donesu kratkoročnu dobrobit, za nas će zapravo dugoročno raditi loše.
Dakle, osnovna ideja je da neprijatnost koju nužno pre ili kasnije imamo u iskustvu, ne moramo eliminisati, već upravo menjajući odnos prema sopstvenim unutrašnjim događajima, bilo da su to misli, emocije, telesne senzacije ili porivi, imamo mogućnost da prihvatimo sve te kako prijatne ili neprijatne događaje kao sasvim prirodne. ACT nas uči kako da se nosimo i prevaziđemo uznemiravajuće misli i osećanja kroz punu svesnost i prihvatanje, uči nas da razvijamo samosaosećanje i fleksibilnost i da posledično menjamo neadekvatne obrasce ponašanja i obogaćujemo svoj život, kako bi dugoročno dobio na kvalitetu.
ACT nam nudi drugačiju perspektivu, iz koje, iako je bol prirodan i nužan, možemo naučiti da živimo zdravije i punije, tako što ćemo menjati način na koji posmatramo bol i patnju. Kako je već pomenuto, pokušaji da menjamo negativne misli ili emocije su zapravo kontraproduktivni i da sa novim, drugačijim pristupom koji podrazumeva koncept prihvatanja, pune svesnosti, kognitivne defuzije, posvećenih akcija i vrednosti, osim što je prirodniji (više u skladu sa ljudskom prirodom), daleko i delotvorniji. Na ovakav način, kroz pomenute procese, imamo mogućnost da razvijamo psihološku fleksibilnost. Ovaj pojam, kao centralni u ACT-u, koji je najvažniji za naše sveukupno mentalno zdravlje, zapravo znači da je važno da naučimo da budemo prisutni i u kontaktu sa svim što se dešava oko i unutar nas, otvoreni upravo za sve što se dešava u sada i ovde i posvećeni onim akcijama (ponašanjima) koji su u skladu sa našim dubokim ličnim vrednostima. Na taj način bivamo u mogućnosti da prepoznajemo i prilagođavamo se različitim situacijama i zahtevima realnosti, da budemo mentalno fleksibilni i menjamo načine razmišljanja, stavove i ponašanja kada je to neophodno kako bi nam olakšalo lično ili socijalno funkcionisanje, u svim onim situacijama u kojima je važno da održimo ravnotežu u svim za nas značajnim aspektima života.
Puna svesnost
ACT jedna od prvih i najzastupljenijih terapija u okviru trećeg talasa bihejvioralnih terapija, i kako smo pomenuli na početku, uvodi mindfulness kao važan koncept u postizanju psihološke fleksibilnosti. Koncept je proizašao je iz Zen budizma, koji je najpre zapadnjačkom svetu prilagodio i približio Jon Kabat-Zinn. Važno je možda pomenuti da ACT nema nikakve veze sa religioznošću. Naime mindfulness ili, u duhu našeg jezika, puna svesnost je potencijal koji svi posedujemo i podrazumeva stanje aktivne, otvorene i usmerene pažnje, na sve ono što se dešava u sadašnjosti. Kada smo u punoj svesnosti, sasvim prisutni, u stanju smo da posmatramo svoje misli i emocije sa distance, bez da ih procenjujemo kao dobre ili loše. Umesto toga, registrujemo ih i puštamo sve ono što se dešava dok smo prisutni u sada i ovde, budni i otvoreni za svako iskustvo koje nadolazi. Upravo na ovaj način učimo defuzioniranje, to jest mogućnost da se distanciramo od svih unutrašnjih doživljaja koje imamo u iskustvu, ne baveći se sadržajem i procesima analize, u koje će nas naš um, kako smo pomenuli prirodno voditi. Ovakav pristup nam omogućava da bazično promenimo stav prema bolnim emocijama i mislima. Kada klijenti ovo vežbaju svakog dana, bolni događaji jednostavno više nemaju toliko uticaja na njih, te tako energiju koju smo prvobitno ulagali da ih se oslobodimo, odnosno borimo sa unutrašnjim iskustvima možemo da utrošimo u to biramo ponašanja i da preduzimamo konkretne akcije kako bismo menjali život, učinili ga boljim i kvalitetnijim, radeći sve ono što nam je suštinski važno i što je u skladu sa našim najdubljim vrednostima.
Ovaj metod, potkrepljen brojnim empirijskim istraživanjima i dokazano efikasan u praksi, pokazuje se visoko delotvornim za različite vrste problema i teškoća, kao što su depresivnost, anksiozni poremećaji i opsesivnost, zloupotreba psihoaktivnih supstanci, hronični bol, PTSP, anoreksija i bulimija i psihotični poremećaji. Primera radi, jedna od objavljenih studija pokazuje značajno smanjenje psihotičnih simptoma za 50%, za samo četiri sata ACT terapije (uz prethodno korišćenje bihejvioralnih intervencija vođenih vrednostima, tehnike kognitivne defuzije u cilju smanjenja stepena uverenosti u deluzije i halucinacije). Osim toga, vrlo je efikasan koučing model u privatnom i poslovnom kontekstu.
Promene u ponašanju
ACT je vrlo aktivna forma terapija i poziva da se iskustveno prolazi kroz sve procese. Odnos terapeuta i klijenta je takav da smo terapeuti u potpunosti prisutni i posvećeni klijentima: otvoreni, autentični, prisutni, saosećajni, jednako ranjivi i u svakom trenutku povezani sa našim ličnim vrednostima, živeći i dišući ACT u potpunosti.
Terapija prihvatanjem i posvećenošću (ACT) omogućava promenu bazične životne filozofije kako za sve one koji ga podučavaju, tako i za klijente i sve one koji ga uče, dajući nam uvid u ono što je za nas lično najsmisleniije i dajući nam uvid kako to da uradimo. On nas, osim toga, uči da smo svi isti i ponekad zaglavljeni u patnji. Ohrabruje nas da razvijamo saosećajan odnos prema sebi, drugima i svim onim bolnim iskustvima koji su sastavni deo života svakog od nas.
Reference:
Bach, P. & Hayes, Steven C. (2002). The use of Acceptance and Commitment Therapy to prevent the rehospitalization of psychotic patients: A randomized controlled trial. Journal of Consulting and Clinical Psychology, 70 (5), 1129-1139.
Harris, R. (2009). ACT Made Simple: An Easy-To-Read Primer on Acceptance and Commitment Therapy.Oakland, CA: New Harbinger.
Hayes, S. C., Strosahl, K., & Wilson, K. G. (1999). Acceptance and Commitment Therapy: An experiential approach to behavior change. New York: Guilford Press.
Wilson, K. G., & DuFrene, T. (2009). Mindfulness for Two: An Acceptance and Commitment Therapy Approach to Mindfulness in Psychotherapy. Oakland, CA: New Harbinger.
Autori: Jelena Jung i Milica Jakšić