„Svi smo pomalo čudni i život je pomalo čudan, pa kada pronađemo nekoga čija je čudnost kompatibilna s našom, udružimo se i padnemo u uzajamnu čudnost i nazovemo je ljubavlju.“
(Dr. Seuss)
Priča o ljubavi je verovatno jedna od najzastupljenijih priča u svakodnevnom životu. O ljubavi govore deca, adolescenti, odrasli, roditelji, partneri, braća i sestre. Svako od njih govori o različitoj vrsti ljubavi, ali je činjenica da sve te ljubavi počivaju na sistemu brige, pažnje i posvećenosti koji je univerzalan.
Partnerski odnosi u adolescenciji najčešće se zasnivaju na kratkim i površnim vezama, da bi u kasnijoj adolescenciji veze postajale posvećene, sa produženim trajanjem, što predstavlja jedan od najvažnijih zadataka u ovom razvojnom periodu. Pored formiranja romantičnih odnosa, važan zadatak ulaska u odraslo doba je postizanje intimnosti u partnerskim odnosima.
Iako nam se vrlo često čini da naš odnos sa roditeljima nema toliku ulogu u našem ostvarivanju bliskih partnerskih veza, realnost je zapravo drugačija. Svaki blizak odnos koji kasnije u životu ostvarujemo počiva na odnosu sa osobom koja je najpre brinula o svim našim emocionalnim potrebama, a ta osoba je najčešće majka. Teorija koja govori o tome da je rano vezivanje osnova u kasnijem emocionalnom životu pojedinca se naziva teorija afektivne vezanosti i nastala je sredinom prošlog veka. Afektivna vezanost se javlja u najrazličitijim kontekstima u kojima dete odrasta i sva deca imaju priliku za formiranje afektivne vezanosti, odnosno da budu sigurno ili nesigurno afektivno vezani.
Kada se teorija afektivne vezanosti već odomaćila među istraživačima, krajem 80-tih godina, autori Hazanova i Šejver su započeli razvoj oblasti partnerske afektivne vezanosti i utvrdili su da emocionalnom dinamikom ranog vezivanja, ali i partnerskog odnosa, upravlja isti bihejvioralni sistem, odnosno da odnos između deteta i roditelja može da utiče na sposobnost pojedinca da započinje i održava partnerske odnose. Kao osnovnu funkciju afektivnih veza navodimo moduliranje emocionalnih stanja osobe, tako što se smanjuje anksioznost i povećava sigurnost u odnosima.
Postoje četiri obrasca afektivne vezanosti koje je ponudila Kim Bartolomeu i oni se najčešće koriste u našoj populaciji. Prema ovoj autorki, osobe koje imaju siguran obrazac partnerske afektivne vezanosti su osobe koje imaju dobar odnos između intimnosti i autonomije, grade zdrave i otvorene partnerske veze, a konflikte rešavaju konstruktivno. Osobe koje imaju preokupiran obrazac vezanosti imaju preterano naglašenu potrebu za pripadanjem i kontrolom, veze u kojima se nalaze su veoma dramatične, a dešava se i da pojedinci iz ovakvih partnerskih veza pričaju o njima kao o sudbinskim vezama. Osobe koje imaju izbegavajući obrazac imaju preterano naglašenu potrebu za nezavisnošću u partnerskom odnosu što može dovesti do odbacivanja partnera, veze su površne i kratno traju. Kod ljudi koji imaju bojažljiv obrazac vezanosti javja se strah od vezivanja, skloni su socijalnom povlačenju i izbegavanju. Veze su veoma retke, a kada postoje najčešće su haotične.
Nakon opisa kako se ponašaju određeni obrasci afektivne vezanosti u partnerskom odnosu, logično bi bilo da se zapitamo na koji način oni pokazuju svoju ljubav prema partneru. Sa evolucionog stanovišta, postoji indikacija da jedan od partnera „profitira“ u odnosu. Taj partner je zadovoljniji vezom i pokazuje partneru više izraza ljubavi, što se objašnjava psihološkom adaptacijom. Prema Tadinac (Tadinac i sar., 2005) onaj član para koji ima osećaj da je dobio partnera koji je vredniji od njega samog više će se truditi zadržati istog partnera i neće usmeravati resurse na druge potencijalne partnere, dakle pretpostavka je da će mu pokazivati više izraza ljubavi
Prema istraživanju koje je sprovedeno u našoj zemlji (Vukelić, 2014), utvrđeno je da osobe koje imaju siguran stil afektivne vezanosti postižu više rezultate na skalama koje mere načine pokazivanja ljubavi, što zapravo i jeste u skladu sa očekivanjima, jer su to osobe koje su posvećene, otvorene, sklone su istraživanju intimnosti i pokazivanju bliskosti, dok kod osoba koje imaju neki od nesigurnih stilova, ovaj spektar načina pokazivanja ljubavi nije toliko raširen.
U nekom momentu, pojedinac zasigurno primeti da postoje određene sheme koje se ponavljaju u svakom njihovom bliskom odnosu i postoji mogućnost da dođe do pitanja koje postavlja samom sebi, a to je: „Gde ja gresim?“ i „Kako to da ispravim?“ Kada dođe do takvog pitanja, važno je da svaki pojedinac zna da je moguće da dođe do promene obrasca vezanosti, ali da je to proces koji traje. Promene obrasca vezanosti se najčešće dešavaju iz nesigurnog u siguran, ali postoji mogućnost i obrnute promene.
Promena je moguća uz pomoć terapeuta, ali i uz pomoć partnera koji je sigurno afektivno vezana osoba. Pojedinac koji ima nesiguran obrazac vezanosti uči uz partnera, ili psihoterapeuta da je u redu da nemamo konstantan kontakt sa partnerom, ali da nas partner voli i prihvata i u tom slučaju. Takođe, osoba uči da je u redu da nam partner pokazuje bliskost i da želi da deli svoju intimu sa nama, a da pri tom ne smišlja načine kako da pobegne glavom bez obzira iz odnosa koji postaje malo intimniji.
S obzirom da ljudi najveći deo svog vremena provode u partnerskim vezama, ali i svim drugim bliskim odnosima, veoma je važno da se bavimo ovom temom vezanosti, kako bismo radili na prevenciji bolnih partnerskih odnosa, kasnije razvoda i napravili kvalitetniji život u partnerstvu i porodici uopšte.
Reference:
Tadinac, M., Kamenov, Ž., Jelić, M., Hromatko, I. (2005). Što ljubavnu vezu čini uspješnom? Odsjek za psihologiju Filozofskog fakulteta u Zagrebu, Izvještaj s XV. Ljetne psihologijske škole, Milna, otok Brač.
Vukelić, N. (2014). Načini pokazivanja ljubavi i percipirana stabilnost partnerske veze: perspektiva partnerske afektivne vezanosti (neobjavljeni master rad). Filozofski fakultet, Novi Sad.
Autor: Nina Vukelić, Temenos centar