Racionalno-emotivna i kognitivno-bihejvioralna terapija (RE&CBT) je jedan od najzastupljenijih psihoterapijskih pravaca današnjice. Poštovanje među stručnjacima duguje svojoj naučnoj zasnovanosti, odnosno empirijski dokazanim efektima za psihološku dobrobit. Popularnost među klijentima stekla je činjenicom da za kratak vremenski period može dati dugoročne rezultate.
Ova terapija orijentisana je na rešavanje konkretnih emocionalnih problema klijenata koji se ogledaju u njihovom neželjenom ponašanju. Takođe, terapija je i edukativnog karaktera, pa uz konkretne alate i znanja, klijent dobija mogućnost da postane “sam svoj terapeut” kada se terapijski proces završi. Za razliku od nekih drugih terapijskih pravaca koji iznalaze i tumače uzroke ljudskih problema, te odgovaraju na pitanje “zašto”, RE&CBT nudi odgovore na pitanje “kako”, što je upravo ono što treba ljudima koji žele da reše neki problem.
Fokus u RE&CBT predstavljaju ljudske kognicije i način na koji one utiču na emocije i njima odgovarajuće ponašanje, pa otud ono „kognitivno, emotivno i bihejvioralno“ u nazivu ovog pravca. Emocionalno reagujemo kada nešto snažno vrednujemo i pridajemo mu određeno značenje. Emocije se generalno dele na prijatne i neprijatne, s tim što se ljudi na psihoterapiju javljaju uglavnom zbog neprijatnih. Međutim, i jedne i druge mogu biti funkcionalne (samopomažuće) i disfunkcionalne (samoodmažuće), u zavisnosti od toga da li nam koriste u ostvarivanju nama važnih ciljeva. Ljudi prirodno doživljavaju takozvane funkcionalne neprijatne emocije kada njihove želje nisu ispunjene. Iako su nepoželjne, one su funkcionalne jer individui pomažu da prevaziđe stanje u kojem se nalazi i pronađe način da minimizira njegove negativne posledice. To su tuga pri gubitku, kajanje kod pravljenja greške, frustracija kod neispunjavanja želja i motiva, nezadovoljstvo ili iritiranost pri konfliku sa drugim ljudima i slično. Sa druge strane, disfunkcionalne neprijatne emocije blokiraju osobu da prevaziđe stanje u kojem se nalazi i imaju tendenciju da ga pogoršavaju, a ponašanje koje je posledica toga postaje takođe disfunkcionalno. Takve emocije su depresivnost, anksioznost, očajanje, krivica, bes, povređenost i drugo. Ono na čemu se u terapijskom procesu radi jesu ove disfunkcionalne neprijatne emocije, dok funkcionalne neprijatne emocije nisu predmet promene, jer one zapravo često predstavljaju krajnji cilj terapijskog procesa.
Osnovni postulat i moto RE&CBT pravca jeste da ljudi nisu uznemireni događajima samim po sebi već svojim tumačenjem tih događaja. Poznavaoci filozofije će prepoznati da ovo otkriće datira od antičkih vremena i vezuje se za stoicizam. Međutim, Albert Elis polovinom 20. veka počinje da koristi ovaj postulat za unapređenje mentalnog zdravlja ljudi.
Kada govorimo o mentalnom zdravlju, RE&CBT je često terapija izbora za različite anksiozne poremećaje, depresiju, probleme u komunikaciji, probleme sa besom, probleme odlaganja važnih obaveza, poremećaje ishrane i tako dalje. Međutim, univerzalnost principa koji stoje u osnovi RE&CBT doprinose tome da ovaj pravac bude korišćen i u domenu ličnog razvoja (tzv.”coaching”), kao i u radu sa sportistima, biznismenima, menadžerima i ostalim profesionalcima. Takođe je veoma primenljiv i u mentalno-higijenskom radu (takozvanoj preventivi), pa se koristi u obrazovanju i vaspitanju dece različitog uzrasta.
Humanistička perspektiva i ciljevi RE&CBT-a
RE&CBT je u svojoj suštini humanistička i veoma bliska egzistencijalističkom pristupu ljudskim problemima. Ono što je najviše humanističko u ovom psihoterapijskom pravcu jeste naglašavanje ljudskog interesa (ličnog i društvenog) ispred božanskog, natprirodnog i materijalnog. Odluka o tome kako ćemo se ponašati prema sebi i svetu oko sebe ne treba da bude bazirana na nametnutim principima dobrog i lošeg, već na tome kako naše ponašanje utiče na naše lične ciljeve, vrednosti i veze sa drugim ljudima. Ne postoji apsolutno ispravan vodič za ljudsko ponašanje, ali to nikako ne znači da društvene norme treba da budu odbačene ili zanemarene. Ono čemu se RE&CBT suprotstavlja nisu norme, već dogmatizam i apsolutizam u razmišljanju, jer vode ka disfunkcionalnim osećanjima i ponašanjima.
Osim navedenog, humanistička orijentacija ogleda se i u isticanju bezuslovnog prihvatanja čoveka. Iako ova ideja RE&CBT ne izdvaja ekskluzivno od ostalih psihoterapijskih modaliteta, karakteristično za ovaj terapijski pristup jeste isticanje neadekvatnosti samog misaonog procesa vrednovanja ljudskih bića. Naime, smatra se da usred svoje složenosti postojanja, ljudi ne mogu biti sveobuhvatno procenjeni ukoliko se oni vrednovanjem svedu na dobre ili loše. Jedino što se na ovaj način može vrednovati jesu pojedinačna ponašanja, a nikako čovek u celini.
Osim naglašavanja ciljeva i vrednosti kojima ljudi teže, humanistički aspekt RE&CBT-a ogleda se u terapijskoj pomoći koju je klijentima potrebno pružiti da se u tom kontekstu ostvare. Izuzev što teže da prežive, ljudi takođe nastoje da žive što ispunjenijim životom. Osnovni cilj RE&CBT je da pomogne ljudima da „u okolnostima pod kojima žive, prežive i što srećnije prožive svoj život“. To se ostvaruje kroz pomoć ljudima: 1) da misle racionalnije, 2) da se osećaju adekvatnije i 3) da se ponašaju funkcionalnije. Principi RE&CBT se mogu, najkraće, svesti na sledeće:
• Čovek sam sebe uznemirava svojim načinom razmišljanja. Drugim rečima, od toga kako razmišlja zavisi da li će i koliko biti uznemiren.
• Način razmišljanja stiče se i uči. Sve što se stiče i uči a što nije dobro za nas, može se “odučiti”, odnosno promeniti-naučiti drugačije.
• Promena u načinu razmišljanja dovešće do promene u emocionalnom funkcionisanju, a promena emocija dovešće do korisnijeg ponašanja za individuu – ponašanja koje će je dovesti do ispunjavanja njenih životnih ciljeva.
Zbog toga je, ukoliko se osećamo i ponašamo na način na koji ne želimo ili koji nam je štetan, važno identifikovati razmišljanja koja uzrokuju ta osećanja i ponašanja, te naučiti kako da ih zamenimo funkcionalnijim ili zauzmemo drugačiji odnos prema njima.
Tokom RE&CBT procesa se radi na promeni iracionalnih uverenja koja su štetna za klijenta jer su odgovorna za nastanak i održavanje problema zbog kojih dolazi na terapiju. Otud ono “racionalno” u nazivu terapije. Terapeut i klijent zajedno rade na otkrivanju i osporavanju iracionalnih uverenja koja su u osnovi klijentovog problema. Uverenja nisu samo prolazne misli, već duboko ukorenjene životne filozofije koje se ogledaju u stavovima koje imamo prema sebi, drugima ili životu uopšte. Ona utiču na naše svakodnevne doživljaje i upravljaju našim emocijama i ponašanjem. Kada su iracionalna, onda su ona nelogična, nerealistična i samoporažavajuća, te odmažu osobi u ispunjenju njenih životnih ciljeva.
Ono što dovodi do toga da razmišljamo iracionalno jeste ljudska sklonost da svoje želje pretvaramo u zahteve, moranja i trebanja. Kada mislimo da ono što je poželjno apsolutno i mora biti, a nepoželjno apsolutno ne sme biti, onda se nađemo u problemu kada nas život dovede u situaciju da te zahteve ne možemo ispuniti, a upravo njihova rigidnost čini ih nemogućim za ostvariti u realnosti. Najčešća iracionalna uverenja se mogu svesti na tri forme apsolutističkih zahteva:
1. Zahtevi prema sebi koji bi verbalno mogli biti iskazani na sledeći način: “Ja apsolutno moram biti uspešan u meni važnim stvarima, a ako nisam, onda sam neadekvatna i bezvredna osoba.” Pridržavanje ovakvim zahtevima prema sebi vodi u disfunkcionalna osećanja kao što su anksioznost, stid, depresivnost, osećanje krivice i manje vrednosti. Posledična ponašanja su odlaganje, izbegavanje obaveza, povlačenje u sebe, strah od javnog nastupa, impotencija, suicid i tako dalje.
2. Zahtevi prema drugima koji bi, na primer, mogli glasiti ovako: “Drugi ljudi se prema meni apsolutno moraju ponašati pravedno i ljubazno, a ako to ne čine onda su loši i zaslužuju kaznu.” Ovo uverenje stoji u osnovi osećanja besa, mržnje, povređenosti, samosažaljenja. Kao posledično ponašanje obično se javlja otvorena ili pasivna agresivnost.
3. Zahtevi prema životu: “Uslovi pod kojima živim gotovo uvek moraju biti udobni i prijatni, jer ako nisu onda je moj život užasan i nepodnošljiv.” Osećanja koja su u vezi sa ovom vrstom uverenja su niska frustraciona tolerancija, depresivnost, samosažanjenje. Ponašanja koja slede ovakva osećanja su različite vrste zavisnosti, zloupotreba supstanci, odlaganje obaveza, izbegavanje neprijatnosti.
Iako je odnos između terapeuta i klijenta važan, za terapijski proces su od suštinskog značaja tehnike koje se primenjuju za promenu uverenja. Osnovni alat koji RE&CBT koristi u radu jeste ABC model ljudskog funkcionisanja. U ovom modelu A je takozvani aktivirajući događaj, situacija u vezi sa kojom se klijent oseća uznemireno, a koja aktivira misli, procenu, odnosno vrednovanje te situacije što je označeno kao B, a što za posledicu ima određene emocije i ponašanje označene kao C. Identifikovana iracionalna uverenja (u domenu B) se zatim osporavaju na različite načine koji se mogu svesti na empirijsko, logičko i pragmatično osporavanje.
Iracionalna uverenja nije lako promeniti, pa je veoma važno da klijent između susreta sa terapeutom radi “domaće” zadatke koji imaju za cilj da se u realnosti proveri koliko je ono što je na terapiji postignuto primenljivo u svakodnevnom životu. Dakle, klijent još za vreme terapijskog procesa proverava kakvi su realni efekti terapije i provežbava ono što je naučio. Sve ovo govori da su u RE&CBT i terapeut i klijent veoma aktivni, te da ovde ne važi stereotip u kojem klijent priča o svom životu, a terapeut klima glavom. Takođe, nema ni kauča ni ležanja. Od klijenta i terapeuta se očekuju budnost i orijentisanost ka rešavanju problema. Sa druge strane, može se očekivati izlazak iz terapijske sobe na teren, kako bi se terapija sprovodila u realnim životnim okolnostima. Naravno, za svaku vrstu intervencije potreban je sporazum između klijenta i terapeuta.
Na kraju, svrha ovog teksta nije bila da favorizujemo RE&CBT u odnosu na druge terapijske pravce, već da istaknemo one aspekte zbog kojih se bavimo ovom vrstom prakse. Zaključićemo rečima Alberta Elisa (1913-2007), tvorca RE&CBT: “Iako emocije ponekad mogu postojati i bez misli, izgleda da je gotovo nemoguće održati emocionalno stanje ako ga stalno ne podupiremo određenim idejama.”
Autori: Stanislava Popov i Tijana Telečki Krnjetin