Iako se u poslednjih desetak godina i u našoj kulturi sve veća pažnja usmerava, pored telesnog, i na mentalno zdravlje i blagostanje pojedinca, mnogima još uvek nije u potpunosti jasno šta je psihoterapija i šta ona može da ponudi. U cilju razjašnjenja ovih nedoumica u daljem tekstu nudimo osnovne informacije o tome šta je psihoterapija.
S vremena na vreme, svako od nas dolazi u situaciju da nismo zadovoljni kako se osećamo, koliko smo efikasni ili kako funkcionišemo u pojedinim oblastima svog života. Ovakvi periodi ponekad prolaze spontano. Ponekad sami uspemo da ih prevaziđemo, tako što promenimo okolnosti koje nas ometaju ili nešto u svom pristupu datim okolnostima. Povremeno se, međutim, dešava da takve teškoće potraju duže vreme, uporno remeteći kvalitet našeg života. Ovakva situacija ukazuje na to da su zahtevi koji su pred nas postavljeni prevazišli naše postojeće kapacitete prilagođavanja i da bi nam stručna pomoć mogla ubrzati i olakšati izlazak na kraj sa problemom. Tada je dobro potražiti pomoć stručnjaka – psihoterapeuta, koji će nam pomoći da sebe i svoje funkcionisanje sagledamo na drugačiji način, promenimo nešto u svom ponašanju i pronađemo način da date teškoće prevaziđemo.
Psihoterapeut nam u tome može pomoći kroz proces psihoterapije, koja zapravo predstavlja primenu stručnih znanja psihoterapeuta u odnosu sa klijentom, a u cilju unapređenja klijentovog funkcionisanja i zadovoljstva životom. Putem procesa psihoterapije, klijent stiče nov pogled na sebe i postojeće probleme i usvaja nove veštine uz pomoć kojih može efikasnije i zadovoljnije funkcionisati u različitim životnim oblastima.
Kakve sve vrste terapije postoje?
U svrhe postizanja pozitivne promene, psihoterapeut će, u stručno i planski vođenom razgovoru sa klijentom, koristiti različite metode i tehnike, u zavisnosti od psihoterapijskog modaliteta iz kojeg je edukovan. Ovi modaliteti zapravo predstavljaju teorije o ljudskoj prirodi i ponašanju od kojih psihoterapeut polazi u svom radu. Najčešći su: kognitivno – bihejvioralni (KBT i REBT), terapija prihvatanjem i posvećenošću (ACT), terapija usmerena na saosećanje (CFT), sistemska porodična terapija, geštalt, analitički orijentisane terapije (psihoanaliza i drugi dubinsko analitički pravci), transakciona analiza (TA), psihodrama i drugi. Svaki od ovih modaliteta može dati svoj jedinstven doprinos prevazilaženju gore navedenih teškoća.
Stvar je afiniteta i preferencija klijenta kakav način rada terapeuta će mu najviše prijati, a neretko se dešava da se terapeuti u svom radu služe i integracijom više različitih modaliteta.
Zbog čega ljudi zaista idu na psihoterapiju?
Ishod psihoterapije treba da bude realizacija realistično postavljenih ciljeva oko kojih su se terapeut i klijent usaglasili na početku psihoterapijskog procesa. Oni se najčešće odnose na prevazilaženje neke neprijatne emocije (psihičke patnje) ili disfunkcionalnog ponašanja koji klijenta ometa u ostvarivanju ličnih ciljeva, ali isto tako mogu podrazumevati i rad na otkrivanju i upoznavanju vlastitih psihičkih sadržaja u cilju svesnije i potpunije realizacije ličnosti. Česti problemi koji se psihoterapijom mogu prevazići su:
• različiti oblici anksioznih stanja kao što su strah od javnog nastupa, fobije, panični napadi, generalizovani anksiozni i opsesivno-kompulzivni poremećaji i slično,
• poremećaji raspoloženja (na primer, depresivna stanja),
• reakcije na stresne i traumatične životne događaje kao što su (produženo) tugovanje kao reakcija na gubitak i posttraumatski stresni poremećaj (PTSP),
• loša kontrola besa,
• poremećaji spavanja i uzimanja hrane,
• bolesti zavisnosti (alkoholizam, narkomanija i slično),
• poremećaji ličnosti,
• problemi u partnerskim i porodičnim odnosima,
• problemi u seksualnom funkcionisanju i drugi.
Kada su u pitanju određena psihička stanja, ponekad sam psihoterapijski tretman može biti dovoljan za oporavak. Postoje, međutim, slučajevi kada se najbolja efikasnost tretmana postiže kombinacijom psihoterapije i adekvatne terapije lekovima.
Iako se najčešće vezuje za terapiju određenih psihičkih stanja, za psihoterapiju se mogu odlučiti i osobe koje nemaju konkretne psihološke blokade nego samo žele da doprinesu rastu i razvoju svoje ličnosti. Psihoterapija nam može pomoći i u:
• otkrivanju i realizaciji vlastitih potencijala i vrednosti,
• jačanju samopouzdanja,
• unapređenju samoefikasnosti,
• razvijanju veština komunikacije i rešavanja problema,
• prevazilaženju trenutnih životnih teškoća i problema,
• iznalaženju načina za prevladavanje stresa,
• prevenciji i lečenju psihosomatskih bolesti, kao i adaptaciji na druge zdavstvene probleme (kao što su razne hronične i akutne bolesti) i tome slično.
Koliko traje i kako izgleda psihoterapija?
Uobičajeno je da se psihoterapija odvija putem susreta (seansi) terapeuta i klijenta, jednom nedeljno u trajanju od 45 minuta do sat vremena. Ukoliko, međutim, terapeut proceni da klijentov problem zahteva češće ili ređe susrete, seanse se mogu odvijati i drugačijom dinamikom. Takođe, praksa je i da se nakon inicijalnog napretka (smanjenja tegoba) vreme između seansi produži i na dve nedelje, a kasnije i mesec dana.
Kada klijent usvoji znanja i veštine potrebne za bolje funkcionisanje i iste redovno primenjuje u svom svakodnevnom životu, moguće je i da po pomoć kod psihoterapeuta dalje dolazi samo po potrebi (kada mu naiđe stresniji period ili se pojavi neki novi problem). Broj seansi koje su potrebne za postizanje postavljenog cilja (ili ciljeva) zavise kako od samog cilja, tako i od težine i vrste problema sa kojim klijent dolazi, okolnosti i uslova u kojima klijent živi (podrške koji ima i stresa kome je izložen), veština psihoterapeuta, ali i motivacije i spremnosti na psihoterapijski rad samog klijenta.
Važno je znati da od psihoterapije ne treba očekivati instant rešenja. Da bi dovela do trajnih rezultata, ona zahteva posvećenost, strpljenje i istrajnost, kako od od klijenta tako i od terapeuta.
Psihoterapijski proces se može odvijati u nekoliko formi, u zavisnosti od broja učesnika, te tako može imati formu individualne, psihoterapije parova (bračna, partnerska) i grupne psihoterapije (kao što su porodična ili grupna analitička psihoterapija i psihodrama, ali i ostale forme terapije okupljene oko neke zajedničke teme). Vrsta problema sa kojim se klijenti obraćaju za pomoć je ono što u najvećoj meri određuje formu psihoterapijskog procesa koja će za dati slučaj biti najpogodnija.
Bez obzira na sve gorenavedene opšte informacije o psihoterapijskom procesu, neophodno je istaći i to da svaki klijent, odnosno svaka osoba, predstavlja jedinstvenu ličnost, sa specifičnim i samo za nju svojstvenim sklopom karakteristika. Isto važi i za svaki problem. Shodno tome je i svaki psihoterapijski proces jedinstven. Na psihoterapeutu i njegovim veštinama je da opšta znanja prilagodi svakom pojedincu i njegovom problemu. Međutim, za uspešan ishod psihoterapije, osim posvećenog angažmana terapeuta, neophodni su i otvoren odnos i aktivna saradnja klijenta.
Stoga terapija, u svojoj suštini, predstavlja najpre mesto susreta dva ljudska bića, koja zajedničkim snagama rade na postizanju terapijskog cilja. To uključuje otkrivanje i osnaživanje kapaciteta klijenta da nauči na koji način može da umanji patnju i da živi ispunjen život, u skladu sa onime do čega mu je istinski stalo. Terapeut to ne postiže samo svojim stručnim znanjem i veštinama, već i podrškom i saosećanjem, koji predstavljaju same temelje psihoterapijskog procesa.
Autor: Tijana Telečki Krnjetin, Temenos centar