Život često pred nas stavlja brojne izazove. Nekada možemo sami da izađemo sa njima na kraj, tako što ulažemo dodatni napor i energiju koji su potrebni za prevazilaženje takvih izazova, a nekad nam je potrebna pomoć drugih ljudi. Ponekad, drugi ljudi mogu biti naši bliski prijatelji ili porodica, a ponekad su izazovi takvi da prevazilaze naše sopstvene kapacitete, kao i dobre namere bliskih nam ljudi, te je potrebno da potražimo pomoć stručnjaka iz oblasti mentalnog zdravlja.
Iako je potreba za traženjem pomoći stručnjaka iz oblasti mentalnog zdravlja sve prepoznatija, kako od strane društva u celini, tako i od strane grupa i pojedinaca koji takvu pomoć traže, i dalje postoje brojna nerazumevanja u vezi toga kojoj vrsti stručnjaka se možemo obratiti i šta od njih možemo dobiti. Tako se često mešaju, ali i poistovećuju termini „psiholog“, „psihijatar“ i „psihoterapeut“, pa je fokus ovog teksta upravo na sličnostima i razlikama između ove tri profesije.
Opisaćemo šta je ono što sve tri spomenute profesije mogu da ponude ljudima koji im se obrate za pomoć, sa osvrtom na to kada se kome obraćamo i šta tog stručnjaka čini kompetentnim da pruži pomoć.
Psiholog – poznavalac ljudske psihe
Psiholog je zvanje koje se najčešće poistovećuje sa strukom psihijatra i psihoterapeuta. Iako njihove oblasti ekspertize imaju dosta zajedničkih dodirnih tačaka, postoje brojne suštinske razlike između psihologa sa jedne i psihoterapeuta i psihijatara sa druge strane. Na prvom mestu, psihologom se zove osoba koja je završila studije psihologije. To je neophodan preduslov za sticanje zvanja psihologa. U svom daljem školovanju, psiholog se može usmeriti na neke od brojnih oblasti i pravaca koje psihologija kao nauka izučava. Tako psiholozi mogu raditi u brojnim kontekstima – u zdravstvu, školstvu, sudstvu, privredi, vojsci, policiji i tome slično. Psiholog, uz adekvatno dodatno obrazovanje, može da postane i psihoterapeut, ukoliko ispuni za to neophodne uslove. Psiholozi se često bave procenom aktuelnog funkcionisanja pojedinaca u određene svrhe, kao što su zapošljavanje, profesionalna orijentacija, psihodijagnostika, polazak u školu i tome slično. Osim toga, psiholozi su jedina lica koja imaju ovlašćenja za zadavanje, ocenjivanje i interpretaciju psiholoških testova.
U kontekstu mentalnog zdravlja, psiholozi se često bave psihodijagnostikom. Oni dolaze iz kliničkog konteksta i usmereni su na to da uz pomoć psiholoških tehnika kao što su intervju, posmatranje i psihološki testovi procene aktuelno funkcionisanje osobe u svrhe dobijanja uvida u to na koji način se procenjivanoj osobi može pomoći. Psiholog može da se bavi i savetodavnim radom u onoj oblasti za koju se dodatnim obrazovanjem usavršio. To, međutim, ne znači da su psiholozi isto što i psihoterapeuti, niti znači da psiholozi imaju misteriozne moći da brzo i lako „poprave“ neko stanje ili reše problem. Tačnije, psiholozi se ne bave rešavanjem problema svojih klijenata; oni se bave procenom onoga što oni, ili neki drugi stručnjak u oblasti mentalnog zdravlja, mogu da učine kako bi se klijentu pružila adekvatnu pomoć.
Dakle, osnovno obrazovanje psihologa je odlična polazna osnova za dalje usmeravanje ka određenim oblastima psihološke nauke i delatnosti, te postoje razne vrste psihologa i nisu svi jednako stručni niti kompetentni da se bave procenom niti savetodavnim radom u kontekstu mentalnog zdravlja.
Psihijatar – lekar koji je usmeren na mentalno zdravlje
Kada je reč o psihijatrima, na prvom mestu važno je istaći da su psihijatri primarno lekari, sa specijalizacijom iz oblasti psihijatrije. Psihijatri su jedini od tri pomenute profesije koji imaju zakonski propisana ovlašćenja da prepisuju lekove. Njima se obraćamo onda kada smo izloženi problemima koji na nas utiču tako da su nam ugrožene važne telesne i mentalne funkcije, kao što su san, apetit, seksualna želja, koncentracija, pažnja i tome slično, ali i kada se suočavamo sa stanjima koja dovode do prekinutog kontakta sa realnošću i na taj način ugrožavaju naš kvalitet života.
Psihijatri najčešće rade u zdravstvenim ustanovama u svim nivoima (od domova zdravlja do instituta), ali mogu raditi i u privatnoj praksi. Takođe, i psihijatri se mogu dodatno edukovati i postati psihoterapeuti, ali je važno imati na umu da samo zvanje psihijatra ne znači da je psihijatar istovremeno i psihoterapeut.
Psiholozi iz zdravstvenog i kliničkog konteksta, kao i psihoterapeuti, često usko sarađuju sa psihijatrima, jer oni mogu da pomognu kod akutnih stanja koji zahtevaju tretman lekovima. To konkretno znači da, kada smo izuzetno uznemireni ili nefunkcionalni, do mere koja čini otpočinjanje psihoterapeutskog procesa nemogućim, psihijatri mogu da pomognu prepisivanjem određenog leka, a zatim praćenjem aktuelnog stanja i korigovanjem ili ukidanjem propisane terapije lekovima. Ovakve intervencije za cilj imaju olakšanje otpočinjanja procesa psihoterapije, što često nije moguće bez prethodne stabilizacije koju nude lekovi i koje isključivo psihijatri mogu prepisati, uz nadziranje njihovog delovanja.
Psihoterapeut – osoba obučena da pomogne
Psihoterapeut je verovatno termin koji je još uvek najmanje prepoznat kao zasebna kategorija, zato što se često, od strane javnosti, sa psihoterapeutima poistovećuju psiholozi i psihijatri. Iako je tačno da oba ova stručnjaka mogu postati psihoterapeuti uz ispunjenje određenih uslova, njihovo primarno obrazovanje niti specijalizacija (kao što je to slučaj kod psihijatra), ne čine ih psihoterapeutima.
Da bi neko postao psihoterapeut, najpre je potrebno da ima osnovno obrazovanje iz oblasti humanističkih nauka. Najčešće su to psiholozi, lekari (psihijatri), pedagozi, specijalni pedagozi, socijalni radnici, defektolozi i tome slično. Oni prolaze posebnu obuku i ispunjavaju njom propisane uslove kako bi mogli da steknu ne samo zvanje, već i veštine i kompetencije neophodne za pružanje ove vrste pomoći.
Psihoterapeutu se obraćamo onda kada osećamo potrebu da nešto promenimo u svom životu, a potrebne su nam smernice i pomoć druge osobe, obučene da takvu vrstu pomoći pruži. Psihoterapeuti nam mogu pomoći da prevaziđemo određene psihološke, odnosno emocionalne prepreke. Oni nas mogu podučiti novim veštinama kojima život možemo učiniti kvalitetnijim; mogu nam ukazati na drugačije perspektive posmatranja svog unutrašnjeg sveta.
Danas postoje brojni pravci u psihoterapiji, ali osnovna svrha svakog od njih je identična – da nam pomogne da prevaziđemo ono što nas sprečava da živimo život punim plućima.
* * *
Bez obzira na to kom stručnjaku se obratili, važno je da znamo da svaki od njih može dati jedinstven i dragocen doprinos poboljšanju našeg aktuelnog funkcionisanja u slučajevima kada je ono narušeno ili ugroženo. Isto kao što odlazimo kod zubara kada nas zaboli zub ili kod lekara opšte prakse kada imamo grip, tako i obraćanjem nekom od ovih stručnjaka možemo učiniti taj prvi, ali zapravo najvažniji korak ka tome da unapredimo sopstveni život.
Autor: Ina Borenović, Temenos centar